Ostao je još jedan vrlo važan dio ovog istraživanja koji zaslužuje pažnju i da se prouči dobro. Možda je to jedina protivrječnost koja se pojavi kada se oni koji neće da prihvate istinu sretnu sa nepobitnim dokazima, a vidiš ih kako se čude i ne prihvataju da je imenovanju Imama Alija prisustovalo 100.000 ashaba, a zatim se oni svi slože da to ne prihvate, a medu njima su poznati velikani ashabi!

 

Ovo se i meni desilo i nisam mogao povjerovati kao što to ne može niko ako se ovo ovako predstavi. Ali, proučimo dobro, sa svih strana, nestaće čuđenja, jer to nije onako kako mi sebi predstavljamo, niti kako to izlaže ehli sunnet.

 

Bože nas sačuvaj zar je moguće da je 100.000 ashaba postupila protivno Poslanikovoj, s.a.v.a., naredbi! Šta se, onda, dogodilo? Prvo, svi oni koji su prisustovali imenovanju Alija na Gadir Humu, nisu stanovali u Medini.

Najvjerovatnije takvih je bilo tri, četiri hiljade. Dalje, ako znamo da su mnogi od njih bili robovi, ili oslobođeni robovi, zatim oni koji su došli Poslaniku, s.a.v.a., iz različitih krajeva, a u Medini nemaju ni svoje pleme, ni porodicu, kao što su bili ehlu-saffa, onda nam ostaje samo pola, tj. 2.000.

 

Čak i oni su bili pod vlašću vođa plemena i reda porodice kojoj su pripadali. Poslanik, s.a.v.a.,, je to odobrio, pa kada bi mu došlo neko izaslanstvo, odredio bi im vođu. Zato ćemo naći termin u islamu kojim ih nazivaju ehlu-l-halli ve-l-akdi (vlastodršci, mjerodavne ličnosti).

Ako pogledamo ono što se desilo u Sekifi, neposredno poslije Poslanikove, s.a.v.a., smrti, naći ćemo da prisutnih, koji su odlučili o hilafetu Ebu Bekra, nije bilo više od sto ljudi. Prvo, od ensarija, a to su stanovnici Medine, nije niko prisustvovao, sem njihovih prvaka, kao ni od stanovnika Mekke, muhadžira, koji su učinili hidžru sa Poslanikom, s.a.v.a., sem trojice-četvorice koji su predstavljali Kurejšije.

 

Dovoljan dokaz nam je da zamislimo veličinu Sekife, jer to nije bila sala za svečanosti ili konferencijska dvorana. Pa, ako kažemo da je bilo i stotinu ljudi, pretjeraćemo, da bi onaj ko istražuje razumio da nije bilo prisutno 100.000 ljudi, niti su oni čuli šta se dogodilo u Sekifi, sem poslije dužeg vremena, jer nije bilo ovih medija, niti telefona, niti satelita.

 

Poslije saglasnosti i određivanja Ebu Bekra za halifu, a uprkos protivljenju Saad ibn Ubade, vođe Hazredža i njegova sina Kajsa, većina (kako danas kažu) je pobijedila i sklopila ugovor, dok je većina muslimana bila odsutna, a neki od njih su bili zauzeti spremanjem Poslanika, s.a.v.a., za dženazu. Neki su bili pogođeni Poslanikovom smrću, a Omer ibn Hatab im je zaprijetio da ne smiju reći da je Poslanik, s.a.v.a., umro.

 

Još bi dodao da je većina ashaba bila mobilisana od strane Poslanika, s.a.v.a., u Usaminu vojsku i nisu prisustovali ni Poslanikovoj dženazi, ni onome što se dešavalo u Sekifi. Je li logično poslije ovoga što se dogodilo, da se članovi plemena ili porodice suprostave svom vođi i prvaku u onome što je odlučio, i što je utvrdilo opću dobrobit i veliki ugled kojem teži svako pleme.

A ko zna, možda će i oni imati sreću jednog dana, pa da dobiju čast vođenja svih muslimana, jer onaj ko je trebao i čije pravo je bilo da vlada je udaljen, a stvar se prepustila šuri i oni će se naizmjenično smjenjivati, pa kako ih to ne bi radovalo i kako ne bi podržavali tako nešto? Drugo, ako su vlastodršci od stanovnika Medine odlučili nešto, onda oni koji su izdaleka nema šta da se protive.

 

Oni ne znaju šta se dešavalo u njihovoj odsutnosti, jer prenošenje vijesti i komunikacije u to vrijeme nisu bile razvijene. Zatim, oni su zamišljali da stanovnici Medine, žive sa Poslanikom, s.a.v.a., i bolje znaju šta se dešava, šta je novo od propisa objavljeno, u kojem satu i kojem danu. Zatim, šta se vođe jednog plemena koje je daleko od prijestolnice, tiče ko je halifa. Šta se njega tiče, njemu je svejedno, bio to Ebu Bekr ili Ali.

 

Njemu je važno da on ostane na čelu svog plemena i da mu se niko ne protivi. Ko zna, možda su se neki raspitivali i željeli da znaju kakve su vijesti, ali ga je aparat koji je bio na vlasti ušutkao milom ili silom. Možda iz slučaja Malik ibn Nuvejre koji nije htio dati zekat Ebu Bekru naziremo nešto što to potvrđuje. (Sahih Buhari, svez. 4, str. 195.)

 

Onaj ko bude pažljivo pratio događaje koji su se desili u borbi onih koji su odbili da daju zekat Ebu Bekru, naći će se mnogo protivrječnosti i neće ga uvjeriti ono što su neki historičari zabilježili čuvajući ugled ashaba, a posebno onih koji su bili na vlasti.

 

Treće, faktor iznenađenja je ovdje odigrao veliku ulogu u prihvatanju onoga što se zove danas realnost. Ono što se dešavalo u Sekifi, dešavalo se u vrijeme kada su neki ashabi bili zauzeti spremanjem Poslanika, s.a.v.a., za dženazu, a među njima su bili Imam Ali, Abbas i ostali iz Benu Hašima, zatim, Mikdad, Ebu Zerr, Ammar, Zubejr i mnogi drugi. Kada su došli ovi iz Sekife, požurujući Ebu Bekra prema mesdžidu, pozivajući ljude da polažu zakletvu. Ljudi su išli u skupinama i polagali prisegu milom ili silom.

 

Ali i njegove pristalice nisu završili svoj sveti zadatak koji im je nametao njihov lijep ahlak, pa nisu mogli ostavili Božijeg Poslanika, s.a.v.a., ne opremljenog i da odu na Sekifu da se prepiru oko hilafeta. Oni nisu ni završili svoj posao, a ovo se povoljno razvijalo za Ebu Bekra. A oni koji su izostali sa polaganja zakletve ubrojani su u one koji siju fitnu, koji razbijaju jedinstvo muslimana i ostali muslimani im se moraju suprostaviti ako budne potrebno.

Zato Omer ibn Hattab prijeti Saad ibn Ubadi smrću kada ovaj odbija da položi prisegu Ebu Bekru, pa kaže: “Ubij te ga, on sije fitnu!” Prijeti i onima koji su se povukli u Alijevu kuću da će ih spaliti ako ne iziđu i polože prisegu.

 

Kada znamo mišljenje Omer ibn Hattaba o polaganju zakletve, onda nam mnoge zagonetke postaju jasnije. Omer smatra da je za ispravnost polaganja zakletve dovoljno da to prvi uradi jedan od muslimana, pa da ga ostali moraju slijediti, a ko odbije, izašao je iz islama i treba ga ubiti.

 

Da poslušamo šta je rekao o sebi i polaganju zakletve, što prenosi Buharija u svom sahihu. 1. Sahih Buhari, svez, 8, str. 26.; Tarih Taberi, Tarih hulefai, Ibn Kutejbe.

2. Sahih Buhari, svez. 8., str. 28., pogl. Redžmu-habla-line-zzina.