Malikov susret sa halifom Mensurom
Ovu predaju bilježi Ibn Kutejbe veliki historičar u svojoj knjizi Historija halifa, a prenosi je od samog Malika.
Malik kaže:
“Kada sam došao na Minu, stigao sam do šatora, tražio dozvolu za ulazak i bilo mi je dozvoljeno. Zatim je izašao onaj što mi je dozvolio i uveo me, pa sam mu rekao:
‘Kada dođemo do kubbe u kojoj se nalazi emirul muminin, reci mi.’
Vodio me je iz šatora u šator, iz jedne kubbe u drugu. U svakoj su bile skupine ljudi, a u rukama im oštre sablje i podignuti noževi. Onda mi je rekao:
‘On je u onoj kubbi.’
Tu me je ostavio. Išao sam dok nisam došao do kubbe u kojoj je on bio. Onda je sišao sa mjesta gdje je sjedio na ćilimu ispred njega. Bio je u skromnoj odjeći koja nije priličila nekom kao što je on, a iz poniznosti što mu ja ulazim. I niko nije bio s njim u kubbi, sem jedan čuvar koji je stajao više njegove glave sa sabljom. Kada sam mu se približio, on me je pozdravio, primakao se i rekao:
‘Dođi, ovdje do mene.’, pa mi je pokazao rukom da sjedem.
Rekao je: ‘Ovdje, ovdje!’
Približavao me je sebi, tako da kad sam sjeo, moja koljena su doticala njegova. Prvo što je rekao bilo je:
‘Tako mi Allaha, Onoga koga nema drugog boga sem Njega! O Ebu Abdullah, nisam naredio ono što je bilo, niti sam znao prije nego što se desilo, niti sam bio zadovoljan kada sam čuo šta se dogodilo (a misli na bičevanje).
Malik kaže: ‘Zahvalio sam Uzvišenom Allahu u svakom slučaju, i donio sam salavat na Poslanika, s.a.v.a., a onda sam ga izuzeo od onog što mi se dogodilo i izrazio sam svoje zadovoljstvo s njim.’
Zatim je rekao: ‘O Ebu Abdullah, stanovnici Mekke i Medine su u dobru sve dok si ti među njima, ti si im sigurnost od Allahove kazne i prijetnje, Allah je zbog tebe otklonio od njih veliki događaj, a oni su, što mi je poznato, ljudi koji žure da čine fitne i najslabiji su pred njima, Allah ih ubio, gdje idu! Naredio sam da mi dovedu Allahova neprijatelja (Misli na svog amidžića, Džafer ibn Sulejmana ibn Abbasa, njegovog namjesnika u Medini.) , okovanog u lancima na devi.
Naredio sam da se muči i ponižava. On mora biti kažnjen duplo više od onoga što je uradio tebi.’
Rekao sam mu: ‘Allah oprašta, o emirul muminine, i On je najdarežljiviji. Ja sam mu oprostio zbog njegove rodbinske veze sa Poslanikom, i sa tobom.’
Ebu Džafer reče: ‘Allah oprostio i tebi i tvojim prijateljima!’
Malik reče: ‘Onda je poveo razgovor o onima koji su bili od prethodnika i uleme, pa sam vidio da on najbolje poznaje ljude. Zatim je poveo razgovor o nauci i fikhu, pa sam vidio da najbolje poznaje ono o čemu su se suglasili, i ono o čemu su se razišli. Napamet je znao ono što je preneseno i razumio je ono što je čuo.’
Zatim mi je rekao: ‘O Ebu Abdullah, uzmi ovo znanje i zapiši ga, napiši od njega knjige, kloni se oštrine Abdullaha ibn Amra, olakšica Abdullah ibn Abbasa i izuzetaka Abdullah ibn Mesuda. Uzimaj samo sredinu, i ono o čemu su se saglasili Imami i ashabi, r.a., kako bi mogli svijetu pružiti, inšallah, uvid u tvoje znanje i knjige, i poslati ih u sve krajeve, i tražit ćemo od njih da se ne suprotstavljaju tome i da ne rade suprotno tome, i da sude samo po njima.’
Rekao sam mu: ‘Allah dao dobro vladaru, stanovnici Iraka nisu zadovoljni našim znanjem, niti u njihovim djelima vidimo naše mišljenje.’
Ebu Džafer je rekao: ‘Prisilit ćemo ih da rade po njemu, ubit ćemo njihove vođe, bičevanjem ćemo isjeći njihova leđa. Požuri s pisanjem tih knjiga, moj sin, Muhamed Mehdi će ti doći sljedeće godine, inšaallah, u Medinu da ih čuje od tebe, i želim da ti dotle završiš s knjigama, inšaallah.’
Malik je rekao: ‘Dok smo mi tako sjedili, pojavio se njegov mali sin, a došao je iza kubbe u kojoj smo bili. Kada me je dječak pogledao, prepao se i pošao unazad i stao.’
Ebu Džafer je rekao: ‘Dođi, dragi, ovo je Ebu Abdullah, fakih stanovnika Hidžaza.’
Zatim se okrenuo prema meni i rekao:
‘Ebu Abdullah, znaš li zašto se dječak uplašio i neće da dođe?’
Odgovorio sam: ‘Ne znam.’
A on je rekao: ‘Bilo mu je neobično što ti sjediš tako blizu mene, jer dosada nikad nije vidio da neko sjedi tako blizu mene, i zato se vratio unazad.’
Malik reče: ‘Zatim je naredio da mi se da l.000 dinara u čistom zlatu i lijepu odjeću. Naredio je da se da i mom sinu l.000 dinara. Onda sam zatražio dozvolu da idem i on mi je dozvolio. Ustao sam i on se oprostio sa mnom, i pozvao me da ponovo dođem. Krenuo sam, a susreo me je evnuh koji je donio odjeću, pa ju je stavio na moja pleća, a tako su radili kada bi nekome dali odjeću, makar je bilo i mnogo izašao bi sa tom odjećom pred ljude, a onda bi je predao svom slugi.
Kada je evnuh stavio odjeću na moja pleća, ja sam se izmakao, jer nisam volio da je nosim i oslobađajući se.’ A Ebu Džafer je povikao evnuhu: ‘Odnesi je do deve Ebu Abdullaha..."
(Tarihul hulefai, Ibn Kutejbe, 2/150 )